Реномирани хрватски Aнсамбл Cantus за савремену музику и уметнички вођа ансамбла, композитор и диригент Берислав Шипуш, београдској публици представиће се по први пут одабраним остварењима хрватских композитора и поруџбином српског композитора најмлађе генерације, Драшка Аџића. Програм ће употпунити и дела великих композитора XX века, Хиндемита и Варезеа.

Док су други припадници његове генерације и они старији на сопственој кожи осетили кризу музике 20. века, Форетић ју је надишао хумором. Попут правог вицмахера остаје смртно озбиљан док зналачким баратањем музичким медијумом прича своју шалу. Публика вришти од духовитости досетки, а после смеха на прву лопту и она се уозбиљује пред горким укусом збиље који пробија испод шале. Управо тако у Мелузини, првој композицији коју је написао по доласку у Келн, набацивање идиома попут шлагера на софистицирану, пунуктуалистичку структуру, па онда и цитата Штраусовог Дон Жуана са траке, голица испрва на смех, но само док се не прозре значење спајања неспојивог у иронији свега: љубави, живота и саме креације.

„Un jardin sous la pluie avec un compositeur sans parapluie“ или «Врт на киши са складатељем без кишобрана» посвета је интерпретаторима и алеаторичкој фактури дела. Одређује је медијум импровизације, дисциплине која је један од атрибута савременог композиторског поступка. Тако се дефинисала њена отворена форма и завршно обликовање, а композиторова склоност литерарном, асоцијативном и енигматичном насловљавању сопствених композиција, могуће указује и на смер кретања овог музичког садржаја. Њега несумњиво одређује ступањ спољњег интензитета догађања који је у рукама ансамбла, самог композитора-диригента и госта-солисте. Подељена на три музичке ситуације, композиција при сваком новом извођењу поприма друге облике и разрешава се у некој другој димензији.

„Композиција „Два привиђења под јасиком“ настала је као поруџбина ансамбла Cantus из Загреба.
Док сам започињао рад на композицији схватио сам да је правац у којем се музика спонтано кретала био усмерен снажним утиском који је на мене оставила једна белоруска народна прича о „музичару који је касно увече пошао у суседно село да свира на свадби и успут набасао на огорелу јасику, од које му се привидела кућа. Пошто је одлучио да ту преноћи, музичар је ушао унутра и затекао у кући весело друштво, које га позвало да им се придружи и засвира за њих. Музичар је свирао до поноћи а за сваку одсвирану мелодију домаћини би му стављали по прегршт новца у капу. У поноћ је заспао, а када се ујутру пробудио, открио је да нема никакве куће него да сам стоји близу јасике с капом пуном лишћа, а виолина му виси негде на самом врху дрвета.”
У контексту словенског наслеђа и свега што оно имплицитно носи, прича је била подједнако прикладна и захвална као садејство уз музичка средства којима се у последње време користим и чијом се проблематиком бавим. У питању је моја опсервација хетерофоног певања и мелодике старије балканске традиције и њихово смештање у савремену музичку средину, као нечег што нам је инхерентно, у атавистичкој подсвести врло живо.“

Драшко Аџић

Дубравко Детони “dolce furioso“
„Као што назначује и сам наслов, замисао је композиције непрестано и упорно одмеравање грубих и финијих, тамних и светлијих, 'мушких' и 'женских' сегмената, који на неки начин варирају класично начело мотивичко-тематскога супротстављања двију крајности као основе за живост и напетост музичког догађања. У двадесет међусобно спојених бројева тај се сукоб двију опречних структура одвија наизглед слично, но увијек друкчије – од неколико шумовитих експлозија, грубе, готово унакажене парафразе на корачницу, намјерно кваренога цитата из ауторова ранога џез-уломка, покушаја да се досегне вјечна мелодија која се пење у бескрај (и затим исто толико дуго пада) до полиметричких и политоналних 'фуриозних' фрагмената који увијек налазе одјек у властитој, привидно смиреној, лирској јеци."